top of page

Odgovori koji dolaze...

Updated: Aug 3, 2023

Nekada davno kroz stari dobro poznati mrak, sedeo sam u čošku i jecao iznutra, kroz pocepane slike, dozivao sam stare hodnike, stare hodnike koji su više želeli mene u tom trenutku nego što sam ja želeo njih. Oblacima mi, svetle tačke bile su prazne, i ne tako ispunjene kao ranije! Proveravao sam smisao tražeći mane, gledajući utakmicu koja se iznova ponavlja i uvek je bio isti rezultat. Ja sam gubio, a svi drugi su pobedjivali. I toliko su pobedjivali! Ali nisu oni toliko pobedjivali koliko sam ja gubio! Neki su pobedjivali osmehom, neki su prošli drugačiji put (to je bila njihova već unapred pobedjena pobeda), neki su imali nešto što sam ja imao ranije i negde na svom putu ostavio. Ostavio sam da me čeka jer možda se ponekad vratim, po to što sam ostavio. Imao sam tako običaj da gubim stvari kojih nisam bio ni svestan da ih imam, i to jako dragocene...prosto ostavim negde nešto jako vredno što imam, da bih to kasnije ponovo pronašao. I kada to pronadjem ništa se nije izmenilo, i dalje vredi, samo sam ja drugačiji. Iznutra je bilo opisano malo drugačije nego inače možda sa malim prednostima već, ili velikim ko zna, ali se opet na trenutke pomalo gubilo. Samo me je uvek mučilo jedno pitanje...zašto nešto što sam negde ostavio sam mislio da to više nemam? ZAŠTO me je mučio osećaj da sam nešto izgubio i mislio da toga više nema u mom životu, kada je to uvek bilo tu, samo je čekalo na mene dok ga ne pronadjem. Na to pitanje, zarad čega sam se odrekao nekih vrednih stvari i dalje nemam odgovor, iako imam gomilu objašnjenja! Gomila objašnjenja može da izazove plač, jer to nije ono što duša traži! Duši je potreban mir, ali kako kada je mozak spreman za rat! Zašto je tolikom društvu potreban nemir u ratu koji ne postoji i nije započet nigde, osim negde u jednom trenutku gde možda nije ni trebao da bude? Ne, kada pogledaš na časovnik i vidiš svoja 24h svaka sekunda i svaki otkucaj, koliko trenutaka je rat, koliko mir, a koliko neke druge stvari i obaveze? Svaki taj jecaj boleo je jako, možda je sudbina...nešto odredila da zaboli a nešto da se pokrene i da ponovo GORI. Nikad se ne zna. Toliko odaljenosti, toliko suvoparnih praznina ispisanih u jednoj rečenici a toliko malo nade, ohrabrenja i ljubavi. O poštovanju i da ne pričamo! Nekako je sve bilo sjebano oko mene. Uopšte nisam imao viziju o viziji. Jer jedno je kada imaš viziju, a nešto sasvim drugo kada imaš viziju o svojoj viziji. Ta dva se po mnogo čemu razlikuju! Znaš šta je najgore od svega, što gotovo nikada ne idu ruku pod ruku, nego moraš da ih spajaš svako malo. Kao kada želiš neke dve osobe da spojiš a obe se nešto nećkaju, ne znaju hoće li ili neće li! Sve te šarene stvari koje su bile daleko od tišine i praznine u kojoj sam sedeo, ali u bukvalnom smislu te reči govorile su mnogo, ali ipak reči su bile tako malo obojene. Prošle su godine meseci i dani, a ja bih uvek čekao isti odgovor! Odgovor koji bi značio sve! Medjutim shvatio sam da odgovor nije nešto što se radja odjednom...odgovor je ipak nešto što dolazi u etapama! Kao kada hraniš psa recimo, ne daješ mu da proguta sve odjednom, nego ga hraniš po malo. Tako i odgovori dolaze. Shvatio sam da smo kao deca naučeni da budemo jako nestrpljivi, ili nismo učeni strpljenju! Hoćemo sve i odmah i ako to ne dobijemo postajemo agresivni i ljuti, ili tužni i razočarani. Zašto ako odgovor dolazi u etapama? Gledam moju ćerku i pokušavam da je naučim strpljenju koje i meni ponekad nedostaje. Valjda se to stiče vremenom ako je fokus na tome. Izoštrenim i jakim srcem, blistavim umom postaješ dijamant, možda je to Novak Djokovic, Nikola Tesla, Nikola Jokić, i još neki koji počinju sa N. A možda se i u NE, kriju odgovori? Ako razmislimo malo dublje o tome, može se reći da sam u pravu a i da nisam. Jednačina je uvek prosta samo su ljudi komplikovani! Kalkulator bi se zaprepastio! Lepota leži u tome da dišeš, osećaš, vidiš i čuješ, i da slobodno razmišljaš, a stvari koje izgovaraš na sav glas, neke od njih možeš i da prećutiš, samo NE uvek i NE po svaku cenu! Svašta bih nekada rekao, ali shvatim da to nije dobra ideja, ne zato jer se nečega plašim, već nije sve za svakoga, a i što bih od tog trenutka pravio nešto što sam možda samo ja izmislio! Povremeno se u malim stvarima kriju velike tajne do kojih možeš da dodješ, pa kako to da zalutaš tražeći nešto o čemu ne znaš ništa a ipak te golica. Radoznalost je uvek u sprezi sa uspehom.Hoće li se ostvariti, da li je vredno istraživanja, da li možda ili ne možda..je glas koji ne treba puno slušati. Mislim da taj glas odnosi pobedu ako se sluša! Možda je potrebno zameniti ga. Ne voziš valjda automobil svakoga dana sa probušenom gumom? Čak i da to radiš gde to vodi? Kad smo već kod vodjenja, da li je uopšte to danas potrebno? Mislim da u nekim situacijama jeste, ali ne uvek, ne stalno, i ne po svaku cenu! Možda se svetlost vraća i obasjava baš u velikoj tami, je misao koja mi je proletela kroz glavu poput nekog bmw-a, na semaforu kod Petoševića! Svetlost se vraća da ali zašto se prepliće. Malo je ima pa je tu pa nije, pa je ima previše, pa ode i nestane na trenutke, ali ipak po malo obasjava, zbog čega to? Verovatno zato što odgovori dolaze u etapama!Sav taj stisak i dobro poznata zgrčenost u oazi života i plutajučeg nemira, može biti samo zbog toga jer nismo naučeni da dišemo. Prepoznaj koliko je disanje bitno. To nije obično disanje...to je disanje koje donosi radost, disanje koje donosi mir, i disanje koje donosi staloženost, sa svim svojim nijansama elegantnosti i pozitivne energije. Opuštajuće je i priliči nam, ali ga lako zanemrajemo! Možda kada bi to disanje imalo glas pa nam šapnulo nešto, možda bi bilo drugačije. A možda ga nikada nismo ni pitali da nam nešto prošaputa? Probaj ovo. Disanje udiše život, udiše energiju, udiše kiseonik, udiše sve ono što nas hrani, udiše snagu i ljubav, i sve ono bez čega ne možemo, a ipak tako malo dišemo! Možda kada bi prodisali malo više i udahnuli svetlosti, možda bi boje bile drugačije. Možda bi se drugačijim imenom zvali, i drugačije se nosili, a možda bi i sva tama otišla negde daleko. Nikada ne zanemaruj disanje u svakom obliku života! Jer je jednačina uvek ista, a ovo dalje već znaš! U jednom trenutku shvatio sam da hodnici koji su mene tražili zapravo ja sam tražio njih, jer valjda je tako bilo lakše. Zapravo oni nikada nisu ni postojali, sam sam ih nacrtao. Oduvek sam se pitao zašto crtamo stvari koje nam se ne svidjaju? Gledao sam razne slike i dela nekih poznatih umetnika slikara, a retko kada da su mi se te slike iskreno dopadale! Recimo Monalisa, ne bih da vredjam ženu, ali šta je lepo na toj slici toliko da ljudi plaćaju da bi to videli? Stajao sam u Luvr-u na samo 20 metara odatle i nisam želeo to da platim da vidim, jer mi se nije dopadalo. Možda ja u tim slikama još uvek nisam pronašao lepotu koju sam tražio, a možda nam se i jednostavno ukusi ne poklapaju. Zašto bih platio da gledam nešto što mi se ne svidja i ne zanima me? Nikada nisam želeo da radim nešto što je opšte popularno svima, da bih bio uklopljen, ili pre bih rekao ukalupljen. Mene privlače neke lepe stvari koje su meni lepe, ne moraju da se svidjaju drugima, ja ih i dalje poštujem! Primećujem da stvari imaju cenu, ali priča ih daleko bolje prodaje. Primećujem takodje, da ljudi kažu ''da sve što je lepo kratko traje'', ali ja uvek sebi postavim jedno pitanje? 1. Da li to kratko traje jer mi ne znamo da ga koristimo? 2. Kratko traje zato što je lepo? Mislim da ovo drugo ne sigurno, ali za ovo prvo nisam siguran da nije tačno! Gledam starog čoveka kako radi celu noć na poslu koji ne voli, umoran i tužan u životu, vidim po njegovom osmehu da mu je pun svega, i dok ulazimo u priču otvaram novu stranicu u njegovom životu koje on nije ni svestan, izazivajući mu radoznalost i nadu istovremeno, i sjaj u očima na blic i na trenutak, koji je malo duži od blica. Pokazujem mu obradu informacija i kako stvari zaista funkcionišu, za one stvari koje ja imam a on ih je negde izgubio. Za one pobede koje ja pobedjujem a on ih stalno gubi. Za ono što je on negde ostavio, putokaz sam mu da to pronadje. Za ono čega on nije ni svestan da ima, a ima! Za sve neprespavane noći, dajem mu naslov korica, koje će ga odvesti drugačijom putanjom. Kaže da hoće, ali on nema vremena, i stalno zaboravi da te korice uzme i tih poučnih pazljivo ispisanih strana, pretvori u nešto što će mu zauvek promeniti život. Možda ni za njega nisu dobri odgovori odjednom! Možda su zamišljeni u etapama! Uglavnom svaki put kada se slučajno sretnemo, on dobija odgovor! Primetio sam da me mnogo više ceni medju mnogim drugima ljudima tamo o kojima ima loše mišljenje! Prošli put sam mu pričao o poštovanju. I ako sam mladji od njega 15 godina u nekoliko rečenica sam mu skicirao, kako poštovanje može da izleči nečiji život i kako je izlečilo moj. Gledamo me je sa raširenim očima i otegnutim ustima kada sam odlazio, dok sam završavao zadnju rečenicu koja je ličila na rimu, a i legla je u pravom trenutku, i vraćenim sjajem u očima. Rekoh sebi pa da ovo je bio odgovor njemu, a i meni podsetnik za neke stvari! Neverovatno je koliko inspiracija nadahne čoveka, u posebnim trenutcima negde oko pola 4 ujutru, još pogotovo kada imaš da pričaš sa nekim ko te kapira! Svi prozori su uvek otvoreni, čak i ako izgledaju kao da nisu! Sva ta prividna na prvi pogled izgledna neprilika, može se pretvoriti u priliku! Svi ti zidovi koji su obojeni na jedan način, zapravo iz druge tačke drugačije izgledaju. Mislim da je ovo važno i da ne treba zaboraviti! Jer na prvu loptu nikada zatvorenom prozoru ne treba verovati da je zatvoren, čak i ako dodiruješ kvaku! Možda ta nepokolebljiva volja i istrajnost može da te odvede u večnost, i zapamtiš taj trenutak celog života. Možda može da te odvede u istraživanje nečega. Možda može u to da su sve kockice pravilno rasporedjene tacno tu gde im je mesto. A možda i odgovori dolaze u etapama! Do sledećeg pisanja prijatno! S'poštovanjem Vladimir Ilić

157 views0 comments

Recent Posts

See All

Comments


bottom of page