top of page

Šta je unutrašnje dete?

Otkrijte šta znači unutrašnje dete i kako ono utiče na mentalno, emocionalno i fizičko zdravlje. Saznajte o njegovom uticaju i načinu isceljenja.

unutrasnje dete
Šta je unutrašnje dete?

Želeo bih da napomenem da neće svi nuditi istu vrstu rada na unutrašnjem detetu. Za neke je to rad sa delovima ličnosti, za druge je vizualizacija unutrašnjeg deteta i govor upućen njemu. Moj somatski pristup radu na unutrašnjem detetu je razvijen tokom godina i zasnovan je na radu sa delovima ličnosti, radu srca, vremenskoj terapiji, kbt-u, teoriji privrženosti, NLP-u, neuro-razvoju i polivagalnom razumevanju nervnog sistema, i još nekim metodama.

Kompletno lečenje znači rad na nivou nervnog sistema

Zato je ovaj članak napisan kroz tu prizmu i iskustvo. Smatram da moj pristup pokriva sve osnove potrebne ne samo da se izleči originalna rana unutrašnjeg deteta, već i da se nervni sistem preusmeri ka mestu sigurnosti. To je neophodno kako bi se svaki trag originalne traume potpuno rešio i kako bi ta osoba mogla da napreduje mentalno, emocionalno, fizički i u svakom području svog života. Da, potpuno izlečenje je moguće.

Rad na unutrašnjem detetu stvara u našem nervnom sistemu sigurnost, bezbednost i samopoštovanje, što nam omogućava da dođemo do našeg pravog sebe (duše) dok unutar nas stvaramo čvrstu osnovu za dalji napredak. Rad na unutrašnjem detetu nas dovodi do celovitosti naše duše, omogućavajući nam da budemo integrisano i utelovljeno ljudsko biće gde imamo pristup svim našim darovima, potencijalu i svrsi. Oslobađa unutrašnje lance koje nosimo i koji nas sputavaju da u potpunosti živimo našu najvišu sudbinu.

Ovaj rad nam omogućava da rastvorimo zaštitne barijere koje su nas sprečavale da u potpunosti primimo ili pružimo ljubav, čime pruža esencijalno isceljenje u oblasti odnosa i otvara nas za mogućnost doživljavanja sigurnih, duboko povezanih, ljubavnih i hranljivih odnosa.

Iako postoje i drugi aspekti lečenja koji su često potrebni, rad na unutrašnjem detetu je osnovni i često zanemaren deo, i objasniću zašto u ovom članku.

Ranjeno unutrašnje dete Ranjeno unutrašnje dete predstavlja koncept koji se često koristi u psihologiji i samopomoći. Ovaj termin odnosi se na emocionalne povrede i traume koje je osoba doživela u detinjstvu, a koje i dalje utiču na njen emocionalni i mentalni razvoj u odraslom dobu. Ranjeno unutrašnje dete može se manifestovati kroz nisko samopouzdanje, strahove, nesigurnost, ali i kroz određene obrasce ponašanja i reakcija kojih osoba možda nije ni svesna. Važno je raditi na isceljenju ranjenog unutrašnjeg deteta kako bi osoba mogla da prevaziđe svoje emotivne blokade i ostvari dublju emocionalnu povezanost sa sobom i drugima. To obično uključuje rad na samoprihvatanju, samopouzdanju, razumevanju svojih emotivnih potreba i traumatskih iskustava iz prošlosti. Kroz terapiju, samopomoćne tehnike ili različite oblike introspekcije, osoba može postepeno osloboditi svoje unutrašnje dete od tereta prošlih povreda i omogućiti mu da raste i razvija se na zdrav način.

Unutrašnje dete se često razume kao mlađi deo nas koji je ispunjen čudom, nevinošću, kreativnošću i radošću. Međutim, u terapijskom okruženju, to je ranjeno unutrašnje dete koje nije dobilo ono što mu je bilo potrebno, a koje često izranja na površinu radi isceljenja. To je najranjiviji deo nas koji nosi bolne emocije i negativna verovanja o sebi koja se igraju i ograničavaju nas u odraslom životu. To je takođe deo nas koji nosi naše najdublje čežnje i potrebe.

Delovi unutrašnjeg deteta

Važno je napomenuti da nemamo samo jedno unutrašnje dete. Unutrašnje dete se sastoji od mnogo mlađih delova unutar naše psihe. Ranjenim delovima unutrašnjeg deteta su fragmenti našeg pravog sebe ili duše koji su zaglavljeni u određenom uzrastu zbog neispunjenih osnovnih potreba. Ovi delovi predstavljaju posledične rane, traume i adaptacije nervnog sistema nastale usled prošlih bolnih iskustava ili stalnih dinamika.

Osnovne potrebe za dete mogu uključivati:

  • Ishranu

  • Biti voljen i prihvaćen

  • Iskusiti povezanost i pripadnost

  • Osećaj sigurnosti i bezbednosti

  • Poverenje: znanje da je njihov roditelj/staratelj tu za njih kada im nešto zatreba

  • Imati autonomiju i osećaj kontrole

  • Biti zagrljen

  • Osećaj viđenosti

  • Osećaj da su saslušani

  • Osećaj da su razumljeni

  • Osećaj podrške

  • Biti stimulisan i izazvan na pozitivan način koji podržava njihov rast

  • Kretanje


Kada osnovne potrebe deteta stalno nisu ispunjene, to stvara preveliki stres, osećaje i emocionalni bol koji mogu imati značajne negativne posledice na naš razvoj i dobrobit.

Neke od potencijalnih posledica neispunjenih osnovnih potreba uključuju:

  • Loše fizičko zdravlje: Hronični stres i zanemarivanje mogu negativno uticati na fizičko zdravlje deteta, uključujući njihov imunološki sistem, rast i razvoj mozga.

  • Emocionalne i ponašajne poteškoće: Deca koja doživljavaju hronični stres ili zanemarivanje mogu imati poteškoća sa emocionalnom regulacijom, iskusiti poremećaje raspoloženja poput depresije i anksioznosti ili se upustiti u rizična ili samodestruktivna ponašanja.

  • Poteškoće u formiranju pozitivnih odnosa: Deca koja ne dobijaju stalnu ljubav, podršku i pažnju mogu imati poteškoća u formiranju pozitivnih odnosa sa drugima, uključujući vršnjake i odrasle.

  • Oštećenje kognitivnog razvoja: Neispunjene osnovne potrebe mogu negativno uticati na sposobnost deteta da uči, rasuđuje i rešava probleme, što može dovesti do akademskih poteškoća.

  • Nisko samopoštovanje i vrednovanje: Deca koja ne dobijaju stalnu ljubav, prihvatanje i validaciju mogu imati poteškoća sa osećajem niskog samopoštovanja, što može uticati na njihovo samopouzdanje, samoizražavanje i osećaj identiteta.

  • Trauma i posttraumatski stresni poremećaj: Dugotrajno izlaganje neispunjenim osnovnim potrebama može biti traumatično za dete, što može dovesti do razvoja posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) i drugih mentalnih zdravstvenih stanja.


Nedostatak onoga što nam je potrebno kao detetu je stresno i bolno. Kada smo kao deca ostavljeni sami da obradimo svoje emocije, to je previše za nas jer naš mozak i nervni sistem nisu u potpunosti razvijeni, i nemamo kapacitet da sami regulišemo svoje emocije. Potrebna nam je podrška i vođenje staratelja da nam pomognu da regulišemo svoje emocije i izgradimo osećaj sigurnosti i bezbednosti. Bez te podrške, možemo razviti neadekvatne mehanizme suočavanja i boriti se sa emocionalnom regulacijom u budućnosti.


Fragmentacija duše

Ovaj preveliki stres uzrokuje fragmentaciju naše duše, što dovodi do toga da se taj deo nas odvaja od tela ili disocira kako bi izbegao osećanje preplavljujućih emocija koje su bile doživljene u telu. Kada se to dogodi, kao da gubimo mali deo sebe. Što više doživljavamo traumatične događaje ili dinamike u detinjstvu, to postajemo fragmentiraniji i odvojeniji, i više gubimo dodir sa time ko zaista jesmo.


Odgovor zamrzavanja - Trauma odgovor

Reakcija odvajanja ili disocijacije je strategija preživljavanja našeg nervnog sistema i poznata je kao odgovor zamrzavanja. Znamo za odgovor zamrzavanja i dorzalni vagalni deo parasimpatičkog nervnog sistema zahvaljujući neverovatnom radu dr. Stephena Porgesa.


Kao odrasli, ovo odvajanje osećamo kao diskonektovanost unutar sebe, ali se takođe preliva i na naše odnose sa drugima, na život sam po sebi i sa Duhom/Izvorom/Bogom. Iako nam je diskonektovanost služila kao detetu i omogućila nam da preživimo taj stresni događaj/e, ona sada postaje ograničavajuća kao odraslima kada pokušavamo da iskusimo ljubav i odnos i proširimo se u svrhu i potencijal.


Pohranjene, potisnute emocije

Zbog ovog odvajanja našeg tela i činjenice da nikada nismo imali podršku ili lični kapacitet da obradimo te emocije u to vreme, te preplavljujuće emocije su bile zakopane u našem nervnom sistemu, fasciji i tkivima tela.

Ta neprobavljena, neobrađena emocionalna bol i pridružena negativna verovanja koja su zakopana u telo i podsvest je ono što na kraju pristupamo i oslobađamo kada se povezujemo sa našim unutrašnjim detetom.


Manifestacije potisnutih emocija

Neobrađeni ili preplavljujući emocionalni doživljaji, naročito tokom ranog razvoja, mogu dovesti do trajnih promena u nervnom sistemu, uključujući način na koji mozak obrađuje i pohranjuje informacije, i kako telo reaguje na stres.

Te promene se mogu manifestovati kao telesne senzacije i emocionalna bol koja može postati ugrađena u nervne mreže, vezivna tkiva i fiziološke procese tela. Ovaj neobrađeni i nesvesni materijal na kraju upravlja mnogim našim odraslim reakcijama, okidačima, osećanjima, izborima, ponašanjima i mentalnim i fizičkim zdravstvenim problemima.


Okidači

Ako nas nešto u našem odraslom životu, čak i udaljeno podseti na originalni događaj/e, to će izazvati reakciju tog dela unutrašnjeg deteta, iznoseći na površinu iste osećaje koje smo osećali kao deca u originalnom događaju/ima.


Čak i ako kao odrasli svesno ne pamtimo traumatični događaj/e, naše telo ih pamti. Naš nervni sistem beleži svaki trenutak našeg života od začeća i ova implicitna memorija će često biti uzrok naših okidača kao odraslih. Trauma koja proističe iz tih ranih vremena u našem životu koja su pre-verbalna je više osećaj u našem telu, ali će svakako određivati kako filtriramo sadašnji trenutak kao odrasli.


Iskrivljena slika o sebi i pogled na svet

Na osnovu naših prošlih iskustava kao dece, filtriraćemo naša odrasla iskustva kroz negativna verovanja unutrašnjeg deteta. To izaziva iskrivljenje u našem identitetu i u načinu na koji vidimo svet i dovodi do toga da reagujemo na život sa osećajima koji se drže u našem telu sve dok ne rešimo, obradimo i svarimo taj emocionalni sadržaj, rastvorimo ta verovanja, vidimo istinu kroz našu odraslu perspektivu te prošle situacije i vratimo osećaj sigurnosti našem nervnom sistemu.


Vreme ne leči unutrašnje dete

Dakle, možete videti da fragmentisani i ranjeni deo unutrašnjeg deteta, još uvek vrlo živ unutar naše psihe kao odraslih, sa potpuno istim preplavljujućim osećajima koje je osećao tokom originalnog događaja/a, kao i istom potrebom da se ta potreba ispuni. Ovo je razlog zašto kao odrasli, često možemo reagovati na nezrele načine, ili se osećati kao mala devojčica u telu žene, ili mali dečak u telu muškarca. To je deo unutrašnjeg deteta koji osećate i koji reaguje na situaciju u sadašnjem trenutku i iznosi se na površinu.


Ponovljeni obrasci

Pored toga, često ćemo birati slična iskustva i odnose koje smo doživeli u detinjstvu jer, iako je disfunkcionalno, poznato je, a poznato je sigurno. Deo rada na unutrašnjem detetu je preuređivanje nervnog sistema tako da ono što je nepoznato, a zaista sigurno, može osećati sigurno u telu. Ovo nas vodi ka tome da možemo tolerisati nova iskustva, rast i ekspanziju.

Takođe želim da napomenem kako neobrađeni emocionalni sadržaj i povezani sistem verovanja doprinosi onome što privlačimo. Smatram da je važno napomenuti jer sam video da nakon što klijent reši naboj iz svog tela i izleči deo unutrašnjeg deteta, ono što privlači se menja ili u najmanju ruku njihova perspektiva je transformisana i stoga je njihovo iskustvo života potpuno drugačije. Ovaj rad je osnovni za radikalnu transformaciju našeg života.


Privlačimo frekvenciju koja smo

Iz perspektive Zakona privlačnosti, privlačimo ne ono što svesno želimo, već frekvenciju koja smo. Ono što više doprinosi našoj frekvenciji od naših misli su naši podsvesni osećaji i emocije. Dakle, skloni smo da privlačimo slične dinamike kao u našem nerešenom prošlom iskustvu. Čak i ako svesno želimo, recimo, ljubavnu vezu, ako je u našoj podsvesti frekvencija osećaja napuštenosti, to će biti ono što privlačimo, dok ne izlečimo tu ranu.


Život nam teži davati isto iskustvo dok ne možemo videti ogledalo našeg nesvesnog sebe unutar njega i izlečiti. Smatram da na ovaj način Univerzum podržava naš rast. Nikada zaista ne bežimo od naše prošlosti. Moramo u nekom trenutku suočiti se sa celim sobom kako bismo zaista evoluirali u naš potencijal. Ovo je rad pretvaranja naše prošlosti u zlato koje nas čeka. Pravo herojsko putovanje.


Naše unutrašnje dete je često izvor naše anksioznosti, nesigurnosti, nepoverenja, osećaja nevrednosti, straha, tuge, žalosti, besa, frustracije, besa, obrazaca povlačenja i disocijacije i mentalnih zdravstvenih problema. To su bili osećaji koje smo osećali kao deca zbog nedostatka onoga što nam je bilo potrebno i/ili doživljavanja traumatičnih događaja. Takođe je često izvor naše nervne disregulacije i posledičnih fizičkih zdravstvenih problema.

Ovo je način na koji nas naše unutrašnje dete zadržava kao odrasle. Naše unutrašnje dete svakako nije samo mlađi deo nas koji vizualizujemo u našem umu. Naše nelečeno unutrašnje dete je utkano u naše fizičke, mentalne i emocionalne sisteme i leži u osnovi mnogih naših fizičkih zdravstvenih problema, trenutnih sistema verovanja i emocionalnih okidača. Zbog toga se dešava transformacijsko lečenje unutar nas i unutar našeg života kao rezultat rada sa unutrašnjim detetom.


Uklanjanje 'dubljih blokada'

Naše nelečeno unutrašnje dete je često ono što ljudi nazivaju 'dublja blokada'. Možda svesno znate šta želite i idete ka postizanju toga u svom odraslom životu, ali sabotirate sebe, odlažete ili se jednostavno osećate zaglavljeno da to postignete. Dopustite mi da vam dam primer.

Recimo da ste kao dete doživeli fizičko zlostavljanje od strane svog oca i bili svedok vrlo stresnog i bolnog odnosa između svoje majke i oca. Kao odrasla osoba, borite se da imate odnose sa muškarcima, ali imate zaista divne odnose sa ženama. Jednog dana sretnete muškarca koji se čini zaista ljubaznim, nježnim, ljubaznim i brižnim, ali na početku te veze, uprkos tome što se predstavlja kao siguran muškarac, isplivavaju jaka osećanja poput anksioznosti i nepoverenja i sve što želite je da pobegnete ili prekinete vezu. To bi bilo vaše unutrašnje dete koje se pojavljuje i koje se ne oseća sigurno u prisustvu muškaraca.

Da biste se zaista osećali sigurno i mogli verovati svom novom partneru i primiti ljubav od njega, kao i dati mu ljubav, prvo ćete morati izlečiti svoje unutrašnje dete. U suprotnom, zauvek ćete imati ovaj unutrašnji sukob unutar sebe. Jedan deo vas želi biti s njim i logično zna da je siguran, a drugi deo vas, koji se pojavljuje u vašem telu kao jaka i često preplavljujuća osećanja, impulsi i ponašanja, želi pobeći. Čak i ako logično znate da je siguran, pamćenje vašeg tela će uvek pobediti jer je to bilo povezano sa vašim preživljavanjem. Ovaj unutrašnji sukob je prilično iscrpljujući i otežava kretanje prema onome što želimo ili primanje toga.

Neusklađenost stvara traumu Vrlo je važno napomenuti da nije uvek očigledno zlostavljanje ono što uzrokuje da imamo ranjeno unutrašnje dete. Često je to nevina greška vaših roditelja koji nisu bili usklađeni sa svojim unutrašnjim osećanjima, potrebama i telesnim senzacijama i stoga nisu mogli biti usklađeni sa vašim, te su promašili ključne znakove o tome što vam je potrebno. Ili možda zbog sopstvenog stresa ili traume, vaši roditelji jednostavno nisu bili sposobni da vam pruže ono što vam je bilo potrebno.

Ova neusklađenost je najčešći oblik ranjavanja unutrašnjeg deteta i traume vezane za privrženost u zapadnom svetu. Vaši roditelji su vam možda dali sve na fizičkom nivou, uključujući hranu, sklonište, odeću, praznike i sve najnovije igračke za rođendane i Božić, ali iznutra osećate nesigurnost, anksioznost, diskonektovanost i kao da ne možete biti svoj pravi ja ili nećete biti voljeni; ili neka slična verzija toga. Ovo je rezultat neusklađenosti.


Metoda 'pusti da plače' stvara obrazac odgovora zamrzavanja

Koristiću ovaj primer. Ako su vaši roditelji koristili metodu 'pusti da plače' kada ste bili beba, misleći da vam pomažu da postanete otporniji i sposobni za samoumirenje, to bi samo po sebi vrlo verovatno stvorilo vrlo duboku traumu u vašem sistemu. Bebe ne mogu same da se umire. Ventralni vagalni deo našeg parasimpatičkog nervnog sistema koji nam omogućava da se samoregulišemo kao odrasli nije potpuno razvijen kao beba i stoga nemamo kapacitet za samoumirenje. Bebe se umiruju samo kroz ko-regulaciju sa mamom ili tatom, ali posebno od strane biološke majke kao novorođenče i dojenče. To znači regulisana mama ili tata drži bebu, ljulja bebu, govori tiho i ljubazno kako bi pomogao da se prebaci njeno unutrašnje stanje u stanje osećaja sigurnosti i bezbednosti.

Dakle, beba ostavljena da 'plače' doživljava tako visoke simpatičke nivoe stresa da je onda prisiljena ući u odgovor zamrzavanja. Ovaj odgovor zamrzavanja znači da će beba prestati plakati, ali ne zato što se sama umirila. Prestala je plakati jer je fizički morala to učiniti kako bi se vratila u homeostazu i sprečila nešto strašno, poput srčanog udara. U odgovoru zamrzavanja, beba se odvaja od svog tela i postaje otupela na svoje telo kako bi se suočila i sprečila osećanje originalnog stresa. Ako se ovo ponavlja, nervni sistem te bebe uči da ulazi u odgovor zamrzavanja i to postaje životni obrazac i način suočavanja sa stresom. Emocionalna trauma takođe može ostaviti vrlo duboke ožiljke. Ta beba rano uči da kada sam uplašena i doživljavam preplavljujući stres, niko nije tu za mene. Ovo će na neki način uticati na njenu sposobnost da se veže za roditelje.


Nervni sistem ulazi u stanje bespomoćnosti i beznađa, gde se jedan deo nas doslovno predaje. Kao odrasla osoba, taj deo unutrašnjeg deteta može imati poteškoće u odnosima, osećaj nesigurnosti i anksioznosti, probleme sa poverenjem, emocionalnu disregulaciju, pa čak i nesanicu i poremećaje spavanja, samo da navedemo nekoliko. Zbog nedostatka temelja sigurnosti, mnogi budući stresori u životu postaju mnogo teži za suočavanje jer nedostaje temelj sigurnosti, a deo unutrašnjeg deteta se pita da li će preživeti.

Obrasci međugeneracijske traume koji se prenose

To može biti ekstremniji primer, ali svaki nivo neusklađenosti i neispunjavanja detetove potrebe za ko-regulacijom može uticati na nervni sistem deteta i stvoriti fragmentaciju.

Evo još jednog primera. Recimo da mama ima svoju traumu i nije usklađena sa sopstvenim unutrašnjim osećanjima ili unutrašnjim detetom. Kada kao dete doživljavate negativne emocije, stres ili strah, i počnete da izražavate te osećaje, vaša mama će vas nesvesno vaspitavati sa istim obrascima diskonekcije koje ima sa sopstvenim unutrašnjim detetom. Može vam reći da je sve u redu i da ne plačete. Može vam dati cuclu ili pokušati da vas nahrani ili odvrati igračkom umesto da vam pruži prostor, sasluša vaša osećanja i pomogne vam da ih shvatite svojim ljubavnim i smirenim prisustvom.

Pošto se oseća nelagodno sa sopstvenim emocijama, biće joj nelagodno i sa vašim. Ovo će vam poslati poruku da ono što osećate nije prihvatljivo i da morate da krijete te osećaje. Naučićete da potiskujete te osećaje da biste bili prihvaćeni.

Nećete dobijati osnovnu potrebu da budete saslušani i viđeni, niti ćete se osećati sigurno da budete sve što jeste. Kao odrasla osoba, osećaćete da je teško zbližiti se s ljudima i imati strah da vas ljudi neće voleti, pa ćete nositi masku u društvenim situacijama i zbog toga se uvek osećati usamljeno i neuzvraćeno, iako imate mnogo prijatelja. Možete imati anksioznost i osećati da je teško biti svoje pravo ja, a upravo se tako oseća i vaša mama. Ovo je jedan primer kako se međugeneracijska trauma prenosi.

Usklađenost = Ko-regulacija = Sigurna privrženost

Postoji svakako spektar koliko su naši roditelji/staratelji bili usklađeni s nama, i obično, što su više bili usklađeni, to smo više ko-regulacije dobijali, a što smo više ko-regulacije dobijali, to smo se sigurnije osećali kao deca, a samim tim i kao odrasli. Što su bili manje usklađeni, to smo se nesigurnije osećali i više rana to donosi u odraslom dobu.

Zašto razgovorna terapija nije dovoljna i zašto je potrebna somatska terapija

Dobra vest je da sve ovo može biti izlečeno.

Zbog svega što sam spomenuo gore u vezi sa neobrađenim emocionalnim sadržajem koji se drži u telu i posledičnim adaptacijama nervnog sistema, razgovorna terapija neće biti dovoljna da reši traumu i rane koje drži naše unutrašnje dete. Samo kroz rad na somatski način, što znači rad sa telom, možemo pristupiti duboko zakopanim i obično nesvesnim materijalima, kako bi se oni potom procesuirali i rešili.

Pored toga, često je za potpuno rešavanje traume potrebno preurediti svaku disregulaciju koja je proizašla iz traume našeg unutrašnjeg deteta i ponovo uskladiti sve nesigurne obrasce privrženosti u unutrašnji osećaj sigurnosti. Ovo obezbeđuje duboko regulisan nervni sistem. Sve ovo zahteva vreme, mesece ako ne i godine, tako da su strpljenje i posvećenost vašem putu izlečenja potrebni.

Zato je rad na somatski način apsolutno ključan za izlečenje našeg unutrašnjeg deteta i preuređenje tog dela nas iz preživljavanja u sigurnost. Ako samo vizualizujemo naše unutrašnje dete, takav način rada će biti samo površinski i neće biti dovoljan da oslobodi pohranjeni stres preživljavanja iz tela i vrati regulaciju nervnom sistemu. O procesu izlečenja unutrašnjeg deteta ću govoriti više u trećem delu ovog članka.

Dakle, u rezimeu, kao što možete videti, unutrašnje dete nije nešto iz prošlosti. Ono se pojavljuje u sadašnjosti kao naša odrasla osećanja, verovanja, emocije, okidači, reakcije, izbori, ponašanja, mentalni, emocionalni i fizički zdravstveni problemi, što je sve deo disregulacije nervnog sistema.

Bez obzira na to kakve su rane našeg unutrašnjeg deteta, rešavanje traume našeg unutrašnjeg deteta je jedini način da se krene napred u životu, tako da kao odrasla osoba možemo postići celovitost i preći iz preživljavanja u temelje unutrašnje sigurnosti, samopouzdanja i samovrednovanja. Samo tada možemo istinski napredovati kao srećni, celoviti i zdravi odrasli, doživljavajući zdrave ljubavne odnose i živeći svoju najvišu sudbinu.


Ukoliko želite da započnete rad na svom unutrašnjem detetu morate da znate da ovaj rad nije osmišljen da ga završite sami, već da imate moju stručnu i adekvatnu podršku i smernice. Uz rad sa mnom jedan na jedan, radićemo sve što je potrebno da vaše unutrašnje dete bude izlečeno i slobodno od svega što vas opterećuje i još mnogo toga! Link za konsultacije vezano za rad sa mnom. https://calendly.com/konsultacije1/30min?month=2024-07


Recent Posts

See All

Comentarios


bottom of page